porodični ručak

udaramo licima u dugačku roditeljsku sjenu nespremno kao u površinu vode pruža se od prvog sjećanja do kućnog praga prelazimo ga nalik odredu deminera spuštamo tašne i ruksake pune ukrivo složenih mozaike sreće bižuteriju veza za smotru nam ostaju jedino razvezane pertle veremo se poput divokoza na mjesta valjanijih ljudi koji se zovu našim imenom rade odrasle stvari i kravate im jamačno sežu sve do poda prijatno hvala možeš li mi dodati izvoli hvala mi smo životinjske utrobe u kojima vračevi čitaju zlokobna znamenja oni znaju kako je trebalo i šta će biti najbolje premeću po rukama krpene lutke naših života kao Oziris pokojnike naše nas kičme i karlice odaju polomljeni metronomi kljuju tanjire ubadaju tišinu među pršljenove laktovi ne dodiruju sto ne dodiruju sto odlazimo zagledani u beonjače retrovizora pobune zgužvane leže oko stopala u raljama ostaje da bridi nešto pomalo nalik miru